[:sr]
Način na koji se bavimo ženskim preduzetništvom je uvek isti: kažemo da su preduzetnice sa 30 odsto učešća u ukupnom broju preduzetnika nedovoljno zastupljene, namaknemo podsticaje za startup, obično iz donacija, a onda krenemo da pričamo o svojim uspesima, organizujemo konferencije na kojima nasmejane političarke obećaju da će biti bolje, i najzad prikažemo medijima jednu od svega nekoliko uspešnih preduzetnica koja ima veliko preduzeće i zapošljava 500+ ljudi. Činjenicu da takva preduzeća čine svega 0,2 odsto od ukupnog broja, da je slika stvarnosti stvarno mnogo drugačija, da 96,3 odsto preduzetnika koji pripadaju sektoru malih i srednjih preduzeća zapošljava samo sebe ili još par osoba i da grca, mi zanemarimo jer nije optimistična, a takvu sliku o sebi i sopstvenoj vladavini želimo da naslikamo.
Dakle, naš odgovor na činjenicu da žene imaju manje vlasništva nad imovinom, da rade više na neplaćenim i lošije plaćenim poslovima u društvu i u domaćinstvu, da su manje zastupljene u odlučivanju na svim nivoima, iako su više zastupljene u demografiji i u obrazovanju, da imaju lošiji pristup javnim i finansijskim uslugama, da su diskriminisane na tržištu rada, da su odrasle u obrascu da je bolje za njih da nađu kakvu takvu sigurnost, nego da preuzmu rizik i da zahtevaju podršku za ostvarenje svog sna, naš je dakle odgovor da, u redu veličina od nekoliko miliona evra, podržimo osnivanje stotine preduzeća i radnji čije su vlasnice žene, damo ponekoj od njih lokal na privremeno korišćenje i organizujemo stotine sati nepovezanih ad hoc obuka.
Zašto? Zato što smo, kao donosioci odluka, opsednuti veličinom i moći. Zato što je podrška preduzetništvu uopšte, a posebno ženskom preduzetništvu, pitanje rasta, izlaska iz sebe i osnaživanja na unutrašnjem planu, a divljenja onima koji preuzimaju odgovornost za sebe i svoju porodicu na društvenom planu. Znali bismo šta da radimo kada bi nam privreda bila jaka, ma kada bi bar imala 50 moćnih preduzeća: sedneš i dogovoriš se iza zatvorenih vrata. Sa ovakvom privredom, samo muka, nemamo volje ni da prepoznamo činjenice. Činjenica je, međutim, da svaki pokušaj ostvarenja preduzetničkog sna u Srbiji guše i sputavaju iste barijere, a da se preduzetnice suočavaju i sa dodatnim preprekama i ograničenjima. Od standardnih smetnji tu su: prebirokratizovana i brojna pravila koja guše mikro preduzeća i iskreno ne razumeju okolnosti u kojima preduzetnice rade i žive, rigidno razumevanje pojmova kao što su tehnički kapacitet preduzeća i njihovo svođenje na broj zaposlenih i proizvodnju, neverovatan, meandrirajući sistem nameta kojima je možda bolje da se ovde ne bavimo jer je već puno o njima pisano, potpuna nestabilnost radnog okruženja u kome se pravila menjaju svakodnevno, a često nisu dorečena, maleno tržište i još manja kupovna moć, upadačka, gotovo nasilnička uloga države kao regulatora i preduzetnika. I tako dalje.
Preduzeća čije su vlasnice žene imaju baš one odlike od kojih naša država beži: pretežno rade u sektorima za koje država nije zainteresovana – mahom usluge, a ne proizvodnja. Preduzeća su pretežno mikro, dakle ništa od sna o zapošljavanju miliona jednim potezom, posluju mahom na lokalnim i regionalnim tržištima jer nemaju uslova za rast – znači ništa izvoz bez muke, kubure sa operativnim kapitalom – nikakvi investitori. Ali, u tim i takvim preduzećima ima mnogo kapitala koji je nevidljiv za naše društvo. Tu su ideje, inovacije, recepti, zanati, umeća, reinterpretacija tradicije, odgovori na potrebe u zajednici i rešenja za probleme sa kojima se zajednica suočava, rešenja za društvo šansi kakvo želimo, a ne društvo privilegija kakvo smo izgradili. Da bi se te ideje razvile i postale prave biznis ideje, potrebno je da postoje šanse ili bar da se prepreke umanje i ublaže. Pre svega je potrebno da se žensko znanje prepozna i prizna i da se, u konsultacijama sa preduzetnicama, onako različitim kakve su u stvarnosti, konsultujemo o njihovim prioritetima. Da prestanemo da namećemo zapošljavanje kao merilo uspeha. Da prestanemo da guramo samohrane majke u preduzetništvo iz nužde i da zanemarujemo dobre poslovne ideje žena, žensko znanje, zadruge i ženske organizacije.
Činjenica je da cela Vlada uredno ostavi sve poslove da bi posedela na Kopaoniku sa onima koje ona percipira kao presudan deo srpske privrede. Nikada se nije desilo da se sa predstavnicima mikro preduzeća koji ipak čine okosnicu srpske privrede diskutuje o bilo čemu ni u satima, a kamoli danima. Za to nema racionalnog objašnjenja. To je trip. U tom tripu su bile sve vlade od 2003. godine. Taj trip se sve teže brani argumentima, ali ga, izgleda, nije lako ni napustiti. O snu o veličini je takođe mnogo pisano, kako u ekonomiji, tako i u drugim naukama. To je intenzivno i vrlo lično iskustvo.
Zamislite mere koje se bave otklanjanjem stvarnih prepreka preduzetništvu žena? Jasno vam je da su te prepreke međusektorske i da zahtevaju saradnju učesnika na lokalu sa nekih 10-ak ministarstava, bankama, pružaocima finansijskih i nefinansijskih usluga i stotinama organizacija civilnog društva? Takve mere nisu neostvarive. One su samo, nažalost, nezamislive za današnje glavne aktere.
Sanja Nikolin, preduzetnica
Tekst je nastao u okviru podrškei inicijativu za ravnopravno učešće žena u odlučivanju. Ravnopravno učešće žena na svim nivoima vlasti i svim sektorima može doprineti stvaranju okvira za razvoj potencijala celog društva, posebno ženskog preduzetništva.
Originalno objavljen na: http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/zensko_preduzetnistvo_.4.html?news_id=319338#sthash.KR03IlG1.dpuf[:]
