[:sr]Žene u partijama svih vrsta i boja, osim u čisto ženskim partijama, bile su i ostale podređeni subjekt, od kog se najpre očekuje lojalnost partijskom lideru i programskim prioritetima. Prvi je u 99% slučajeva muško, dok druge određuju partijska izvršna rukovodstva, gde, za divno čudo, opet preovlađuju muškarci.
Partijski pluralizam tokom 90-ih na ovim prostorima, počeo je kao potpuni politički fijasko za žene. Sve su partije tada potisnule pitanje rodne ravnopravnosti na margine, a pokušaji zgranutih naprednih žena, koje su shvatile šta se iza brda valja i pokušale da se probiju sa čisto ženskim partijama, žalosno su propali kako u Srbiji, tako i u Sloveniji. Broj slobodno izabranih predstavnica naroda je posle prvih višestranačkih izbora devedestih prošloga veka spao sa blizu 20%, što je bilo daleko iznad proseka tadašnje Evrope, na ispod 7%.
Berlinski se zid svakako srušio na žene u bivšoj Jugoslaviji. Nevladine ženske organizacije, one koje su sarađivale i uzalud se borile da ne dođe do ratova, one koje su sarađivale preko linija fronta kako bi pomogle ženama žrtvama rata i one koje su prve uvidele da se mora povećati stvarna politička moć žena, bile su ujedno prve koje su počele raščišćavati te ruševine. One su tek nakon nekoliko godina uspele pronaći retke saveznice u tadašnjim liberalnim i socijaldemoktratskim partijama. Te su se partije počele, isprva samo na rečima, otvarati prema potrebama žena iz potpuno pragmatičnih razloga, budući da je učlanjivanje istih tih partija u međunarodne saveze srodnih partija uslovljavano njihovim zauzimanjem za jednakost polova i za pravo žena na stvarni politički subjektivitet.
Proces orodnjavanja partija na Balkanu otpočeo je tako najprije u strankama levice, naročito nakon 1994, kada je nastala i CEE Network for Gender Issues, mreža koja je povezala socijaldemokratske ženske forume i nevladine aktere u nekadašnjim socijalističkim zemjama sa najnaprednijim socijaldemokratskim partijama Skandinavije, pomogavši im da se organizuju i osnaže. To je prisililo i ostale partije da ih slede. Rad na poboljšanju rodne ravnopravnosti u ovoj regiji je ipak dobio pravi zamah tek osnivanjem Gender Task Force-a u Paktu o stabilnosti, koji je kroz zajedničke strategije počeo da objedinjuje žene iz svih područja političkog života na nivou novonastalih država.
U praksi se vrlo brzo pokazalo da se održivi napredak na polju jednakosti polova u uslovima političkog pluralizma ne može ostvariti kao odluka i uspeh samo jedne partije, te da čak nije dovoljno ni da to bude odluka slično programski usmerene partijske koalicije. Održivi uspesi su postignuti samo onda kada su žene, javno angažovane po svakom pitanju koje im je bilo od velikog značaja, pravile široke ciljno orijentisane koalicije i oko njih gradile što je moguće širi, međustranački i društveni konsensus. Tako sastavljene ciljne koalicije su se pokazale kao jedina delotvorna strategija u borbi za kvote, za rodne mehanizme, za suzbijanje nasilja nad ženama, a vrlo retko su nastajale i uspevale čak i u borbi za socialna i ekonomska i lična prava žena. Aktivne žene u Srbiji su, sa tri konferencije na Paliću (2000, 2006, 2014), najbolje pokazale kako u najtežim političkim vremenima treba istaći zajedničke ženske zahteve koji ne samo da podižu nivo ženskih ljudskih prava, već i nivo demokratije i otvaraju put cele zemlje ka boljoj budućnosti, budućnosti u miru, nenasilju, socialnoj pravdi, jednakosti i slobodi za sve.
Najveća lekcija, koju smo kao žene na Balkanu naučile, jeste da svoj istinski politički subjektivitet unutar svojih partija možemo i moramo izgraditi i kroz istovremeno stvaranje i razvijanje takvih koalicija.
Izbori su jedina šansa za nove prodore na polju rodne ravnopravnosti, jer je to jedino vreme kada se partije okreću biračkom telu. A mi smo, radeći zajedno, ipak stvorile biračko telo koje počinje da uviđa političke razlike među partijama po pitanjima rodne jednakosti. Niko ko je obavešten o najosnovnijoj političkoj abecedi ne očekuje da će biračice dve potpuno suprotne parije glasati za drugu partiju, jer ta suprotna partija ima bolju žensku politiku i najbolje kandidatkinje, ali ako se radi o programski srodnim partijama, te biračice mogu odlučiti koja od njih će ući u parlament.
Izbori mogu, ali ne moraju biti šansa za uspostavljanje ženskog subjektiviteta u partijama i u društvu. Bez pravovremene prethodne pripreme, bez fokusiranja na biračice i strategiju „pobeda za sve“, unutar svake partije ponaosob i unutar velike ženske koalicije u celini, oni to neće biti.
Velike ženske nacionalne koalicije ne uklanjaju političke razlike medju ženama, ali je bitno da nas te razlike ne spreče da zajedno radimo na onim bitnim stvarima oko kojih se slažemo i da, korak po korak, nateramo sve naše partije da umesto najveće prepreke postanu najbolje oruđe u borbi za naše prave političke prioritete, za bolji i slobodniji život svih nas.
Sonja Lokar, direktorka CEE Network for Gender Issues.
[:]